Živka Dalmatinka

Snobizam kao fenomen postoji odavno i provlači se kroz istoriju gotovo svih naroda.

U književnosti su ga bespoštedno ismevali Nušić, Sterija, a ženama je zauvek ostala draga Džejn Ostin. I dok nas i danas uveseljava Gospođa ministarka u Narodnom pozorištu, u gradu se svakodnevno odigrava jedna nova komedija, sa stalnim umnožavanjem likova.

Ljudi su oduvek birali društvo i postavljali kriterijume po kojima procenjuju druge. Nekada su to bili poreklo i obrazovanje, trebalo bi da budu vaspitanje i poštenje, a danas je, izgleda, sve češće – tanjir.

Ne mislim na brigu o zdravlju ili načinu ishrane. Mislim na izbor hrane zato što je nešto in, a nešto out. Kao da je postalo „seljački“ poželeti vruć burek sa sirom ili ćevape uz koje je beogradska kafanska istorija nastajala, rasla i ostala voljena.

Jedan neobičan susret naterao me je da razmislim o tome. Naš drug došao je sa novom devojkom. Posebno je naglasio da je, kao i on, Dalmatinka. Meni potpuno nevažna informacija. Kao Beograđanka navikla sam na ljude sa svih strana sveta i nikada ih nisam birala po geografiji.

Ja sam tog dana bila gladna. Bez doručka, sa tri gorka espresa i jednom limunadom u stomaku.

A onda je stigao miris. Vruće lepinje. Fudbalski teren iz detinjstva. Metalni tanjirići. Kafana pored igrališta. I, naravno, ćevapi.

„Naravno da ću ćevape“, rekla sam bez razmišljanja. 

Naš drug se nasmejao i dobacio nešto u podrugljivom tonu, ali nikada nisam imala potrebu da se dokazujem kroz ono što jedem. Nisam znala da glumim. Nisam ni želela. Njegova Dalmatinka, damski i samouvereno, naručila je lososa u nekom sosu i vino o kome je govorila petnaest minuta. Momci su naručili ćuretinu.

Posle desetak minuta stigli su ćevapi – mirisni, veseli i tačno onakvi kakve sam želela. Pored njih i tanjir sa komadom mesa u sosu. Momci su čekali svoja jela i rekli da nas dve počnemo. Moji ćevapi su nestajali, a na licu mi se pojavio osmeh deteta.

Dalmatinka je zadovoljno rekla:

„Losos je fenomenalan. Ne znam da li sam ikada jela bolji.“

U tom trenutku stigla su i preostala jela. Drug je pogledao tanjire, zastao i rekao:

„To je moja ćuretina… a ovo je tvoj losos.“

Tišina.

Muk.

Da se ne lažemo, u meni se pojavila ona mala, zlobna radost koju moja kuma opisuje rečenicom: „Karma is a bitch.“

Ali mi je bilo žao.

Zašto je pomislila da mora da bira ono što zvuči bolje? Zašto je poverovala da će biti manje vredna ako naruči ono što zaista želi? Da li moji ćevapi mene određuju kao manje sofisticčanu osobu od njenog lososa?Ili je njen losos sa ukusom ćuretine zauvek od nje napravio Živku Dalmatinku u mom sećanju?

Možda je pravo pitanje mnogo jednostavnije.

Da li je važnije šta jedemo ili zašto to jedemo?

Jer autentičnost nikada nije izašla iz mode.

P.S. Ćevapi su hrana za dušu.